Миливоје Војче Трбић рођен је 13 априла 1913 год. у селу Браилово као најстарији син чувеног четничког војводе Василија Трбића. Красила га је изузетна храброст и неустрашива природа. Многе се анегдоте везују за његово детињство. Биле су то безбрижне године све до почетка другог светског рата. Миливоје почетак рата дочекује у Прилепу. Најстарији међу браћом преузма одговорност за своју породицу, због чињенице да је отац Василије морао напустити земљу. Почетак рата обележава улазак Бугара у Прилеп. Након само десетак дана од почетка рата Миливоје добија информацију да га потражују Бугари како би га заробили. Не часећи часа одлучује да са млађим братом Бранком иначе студентом ветерине, крене пут Србије. Уз помоћ железничких службеника се успешно скрива и возом преко Велеса и Скопља успева да безбедно стигне у Београд. Бугари упадују у породичну кућу Трбића и пљачкају је. Ствари које су опљачкали биле су спаковане и послате за Бугарску. Кућа је тотално демолирана. Супруга чувеног војводе Василија и мајка Миливоја одмах је ухапшена од стране Бугара и приведена на испитивање. После вишесатног мучења пуштена је и доноси одлуку да крене пут Србије .Његов стриц, Никола одлази у Крагујевац где га је дочекао Алекса Обрадовић тадашњи председник Крагујевачке општине. Никола добија смештај и посао у Крагујевачкој трошарини. Алекса Обрадовић је помогао Николи Трбићу јер је био у пријатељским односима са Василијем Трбићем, још док су били народни посланици. Међутим, недуго затим Никола је ухапшен на трошарини у Крагујевцу. Немци га приводе и већ сутрадан стрељају. Миливоје који је тада боравио у Крагујевцу видевши да се људи изводе из кућа и воде на стрељање успева да се извуче из Немачког обрућа. Док се кретао према Јагодини упада у замку и тако на нишану немачких митраљеза који су били постављени на тенковима. Немци су пуцали а Миливоје увидевши да ће бити убијен ,баца се на земљу потрбушке и раширивши руке одаје утисак смрти. Чекао је да тенкови прођу поред њега. Остаје жив и креће ка Лапову. Из Лапова затим за Београд. Стигавши у Београд и после разговора са најближима а вођен чињеницом шта се све издешавало у Крагујевцу и широм Србије, одлучује да се придружи четницима и крене пут шуме, јер не жели да га немци заробе и убију. С'обзиром да је у војсци служио род коњаника и изузетно је јахао, што је указивало је и на његову неизбежну храброст и умеће. Убрзо по повратку у Македонију сусрео са Воиславом Сајковићем. На састанку присуствују такађе , Васил Јаневски,Михајло Андрић, Раде Димевић, Боге Жупан, Тоде Георгиески и др. Овим је и порврђено формирање четничког покрета који ће деловати у Прилепском региону и Азоту. Миливој „Војче" Трбић даје наређење да се морају мобилизирати сви војни обвезници Војске Краљевине Југославије. Циљ и окупљање треба да буде очување србског идентитета и обнова Краљевине и скори повратак Србског Краља у Отаџбину. Подршка Трбићу у његовој истрајности стиже и од Горског штаба са седиштем у селу Оруглица код Лесковаца. Горски штаб је управо задужио Сајковића да пружи сву неопходну помоћ Трбићу. По завршетку успешног формирања четничког покрета у Прилепском крају Трбић и Сајковић крећу на подручје Азота и ка Велешком крају како би тамо формирали четнички покрет. Након свих предузетих активности и успешног формирања првих јединица у подручју Азота они се враћаују на подручје поречког краја. Бугарске окупационе снаге дознавши за активности четничког покрета на простору Прилепа и околине покрећу велика хапшења и убиства часних домаћина за које су бугари имали индиција да подржавају четнички покрет и Миливоја Трбића. Принуђени да се бране Миливој и његови четници задају тешке ударце Бугарима. Припаднике под командом Миливоја Војче Трвића народ је ословљавао као Војчевци.Организују свакодневне оружане нападе. С' обзиром да је у покрету било и обучених војника за саботеже минама, било је много успешних акција. Поред Миливоја у вођењу и командовању покретом истичу се Воислав Сајковић, Михајло Андрић, Милан Савић, Атанас Босковић, Миломир Лепојевић, Божидар Лесевић и остали. Након постигнутог успеха и великог одзива Миливоје сазива и организује покрет отпора на целој територији Jyжне Србије дансње Македонје. За командате именовани су следећи официри и то по областима: За област Кичева именован је Марко Милановић, Софроније Златић Цоле је именован за команданта Брода, Душан Стефановић за команданта Тетова. Кузман Јовановић командат Гостивара и околине као и Стефан Гинић И Воислав Сајковић командати Прилепа и околине. Преко радио станица одржван је контакт са главним Горским штабом бр 110. У Поречу и околини се констатује велики број људи који приступају четничком покрету, такође ништа мањи одзив није ни у селима Рилево, Зрзе, Маргари, Ропотово, Долгаец, Стровја, Сллепче, Браилово и Секирци. Овим се потврђје чињеница да долази до успешног формирања покрета који за основу свог деловања има подршку идеји монархије Краљевине и Србском национу. Миливоје Војче Трбић је именован за команданта Вардарске војне области. Он стиче велику популарност и поверење на целој територији јужне Србије.Толика је била изражена свест у србски национ и љубав према монархији као и Отаџбини да је прилепски крај такође познат и као Србска шумадија.

Аутор: БРАНКО ДИМОВИЋ ДИМЕСКИ