Где год да те пут нанесе, намерно или случајно, на дуго или на кратко, чека те период прилагођавања и упознавање нових лица. Где год да "бациш сидро" сигурно ће те највише обрадовати познанство са земљаком. Дуго сам живела у уверењу да у Сомбору немам земљаке.

А, моји земљаци су и Косовци и Моравци.

Прва особа коју сам упознала, у априлу 2004. године, и која има везе са Краљевом, била је моја колегиница из ТВ Спектар Јелена Лела Врга, ћерка фудбалера Павла Врге, рођеног у Краљеву.

Сад, од недавно имам и једну Адранку у Сомбору, моју докторицу Слађу Страхинић. Дуго сам мислила да у Сомбору не живи ико ко има везе са Косовом, осим мене, и на срећу, живела сам у заблуди. И тако, једног летњег дана, пре десетак година, седим са колегама у дворишту Градског музеја у Сомбору.

Завршила се конференција за новинаре, онај званични део. Сликар Зоран Стошић Врањски допунио свој легат, овај сомборски, па после и он сео са новинарима на "чашицу разговора".

Сам надимак казује одакле је он. Рођени Врањанац, деценијама становник Сомбора, али чим проговори ја препознајем онај наш јужњачки говор, без обзира на то што је помешан са бачванским.

И тако, крене прича. Врањски се присећа свог детињства, прича како му у сећању остали тутричики, које му је мајка правила.

- Ви млађи сигурно не знате шта су тутричики? - Знам!

Чула сам тај израз одавно, док сам живела на Косову. Реч по реч, кажем му да сам рођена на Косову, да сам једно време живела и радила у Гњилану, да је Врање близу, да волим Бору Станковића, Коштану, трубу, Пржар, Прохор Пчињски, да се удадох далеко, да у Сомбору не живи нико ко је са Косова, бар не да га ја познајем. - Како нема никога, убаци се у причу Бане Машуловић, директор музеја, доктор Даниловић ти је Гњиланац.

Др Бранислава Даниловића сам упознала коју годину раније. Не сећам се да ли је била промоција књиге или нешто слично. Он је постао лекар много пре него што сам се ја родила.

Цео радни век је провео у Сомбору као специјалиста медицине рада, бринући се о заштити здравља радника из Сомбора и околине. Остварио се и као публициста, који се у својим истраживањима бавио и историјом медицине и завичајном историјом.

Коаутор је историјске студије "Сомбор у Великом рату" где је писао о условима и организацији рада у сомборској болници, о рањеницима, о учесницима Великог рата. На 72. годишњицу ослобођења Сомбора у Другом светском рату, 21. октобра 2016. године, мој земљак, доктор Бранислав Даниловић, добио је награду за животно дело, Октобарску награду Града Сомбора!

Био ми је и на први поглед симпатичан и драг, а од тог дана, када смо први пут причали о нашем заједничком родном граду и коренима, био ми је још дражи. Сретали смо се понекад, увек застајали да попричамо, да споменемо неке људе из Гњилана, да прозборимо коју и о актуелном тренутку. Давно је он отишао из Гњилана, после гимназијских дана. Након завршеног Медицинског факултета у Београду и он је "бацио сидро" у Панонско море, у сред равне Бачке. Сад је пензионер. Сретосмо се недавно, једног јутра, на врелом, главном, сомборском сокаку.

Заједно са својом животном сапутницом, доктор се враћа са пијаце. Бели летњи шешир, цегер у рукама. Поред њега његова супруга, у белој, ланеној кошуљи и сукњи, украшеној косовским везом. - Еве га моје девојче од Гилане!

Испричасмо се на брзину. Ја у последње време стално негде журим, јурим. Никако да седнем и да се "свртим" на једно место. Лепо ми је и веома пријатно кад сам с' њим у друштву. Као да је мој деда поред мене.

Могу и да му се пожалим и похвалим. Он ми увек да неки савет. Топло ми око срца кад сам у његовој близини. Ипак нисам сама у Сомбору.

Ми смо јужњаци, Косовци, земљаци, ту у Сомбору, у Војводини, на крајњем северу Србије.

Данијела Аксић - Мирчета Видовдан, 2019