МИОДРАГ СТАНКОВИЋ
ОМАЖ МИОДРАГУ СТАНКОВИЋУ
Миодраг је окупио многе младе људе из Гњилана и околине око свог месечника ''Изворник'' усмеривши их на креативни и стваралачки рад са циљем да свој и наш завичај – Косовско Поморавље и Гњилане, овековечи у једном времену том публикацијом и не препусти забораву кључни период овог града када се много шта мењало.
Оставио је траг и као песник и као покретач и уредник гњиланског магазина.
Међу групом младих новинара био сам и ја. Учио нас је да волимо свој град, извориште Биначке Мораве, мистични вир Говен у Подграђској клисури, питоми Изморник и Новобрдску Криву реку са легендарном тврђавом некада великог града Новог Брда који је допирао до његовог родног села Трнићевца у коме је дошао на свет 1962. године.
Верује се да се летњиковац кнеза Лазара налазио у близини Трнићевца. Ту је као дечак, са двојицом браће и сестром, по том ''летњиковцу'' растао јурећи по пољима и шумама око свог села , а мирис те земље oд искрчене шуме и растиња, натопљене крвљу многобројних српских и турских ратника, остао му је у дубоком памћењу опевавши га у својој поезији (Мирис крчевине) много касније, после одласка у Гњилане, школовања и студирања у Београду, где је као студент био активан сарадник и редактор листа ''Студент''.
Место рођења предодредило је његов позив, иако је студирао технологију и пољопривреду и стекао звање инжењера. Више га је привлачила традиција косовских Мораваца и Новобрђана, историја његовог краја, култура, баштина, предања – где тај народ гаји причу о готово сваком кладенцу, камену, старом дубу, чесми, потоку, ископаној и преораној цигли, темељу, ћупу, старом новцу, злату које је текло као река.
Миодраг је обилазио све локације, бележио стање, будио заборављену и често игнорисану српску прошлост свога завичаја, али поред тога пратио је сваремена кретања, литерарно стваралаштво, друштвена збивања, људе и догађаје у времену поремећених међуетничких односа и тензија.
Заједно са групом младих ентузијаста – својих ученика – припремио је и објавио 11 бројева листа Изворник који је излазио на око 5о страна средњег формата. После повлаћења наших безбедносних снага са Косова и Метохије јуна 1999. године, Миодраг је тешка срца напустио Гњилане и у Београду наставио у тешким условима да припрема и издаје овај месечник, који је излазио све ређе и ређе. Био је ожењен Јеленом из Београда, која му је подарила два сина – Владимира по своме оцу Владимиру и Вука
Изненада је преминуо у Београду средином 2004. у 43. години живота.
Дубоко сам убеђен да је туга за завичајем – Косовским Поморављем - превасходно убрзала његов растанак са животом.
Ова збирка стихова и шаљивих прича као сећање на моје Гњилане, једно време , људе и догађаје, не би настала да није било Миодрага Станковића, те је стога и посвећујем његовим сенима.
Бранко Димовић Димески
Preko sedam Balkanskih gora Junas Lie
Србин је добар војник, а српска војска опасна у герили! Ратни дневник Норвешког министра полиције 1941-1945
„Србин је добар војник, његова опрема и прилогођавање нису у складу са модерним ратовањем. Зато је српска војска опасна у герили…”
Ратни дневник, који је написао Јунас Лие приликом боравка у Југославији, приказује стање какво је он видео, а сведочи дешавањима тог времена.
Лие у свом ратном дневнику записује оно што је видео док је био у пратњи немачког оклопног контингента, који се из Бугарске преко Југославије кретао у правцу Грчке. Јунас Лие (1899. -1945.) изабран је за норвешког државног већника у влади Насјонал Самлинг и владе Видкуна Квислинга 1940.
Касније и министар полиције између 1941. и 1945. Унук је романописца Јонаса Лие и син књижевника Ерика Лие.
Био је ратни дописник на западном фронту и Источном фронту током Првог светског рата. Оптужен је за пратњу Леона Троцког на теретном броду од Норвешке до Мексика. Прославио се као вођа норвешке СС, касније немачке СС Норвешке (ГССН) и као активни пропагандиста за прву линију.
Путовао је на Балкан и водио прву норвешку политичку кампању на Лењинградском фронту.
Из својих искустава у Југославији написао је ратни дневник, а касније исти објавио под насловом:
„Преко седам балканских гора“ (1942). Лие у свом ратном дневнику записује догађања у периоду када је пратио немачки војни контингент, од тренутка када су се преселили у јужне делове Југославије из Бугарске и одатле у Грчку, до града Коринта, у периоду од 21. марта до 26. априла 1941. године. У свом ратном дневнику Лие је, између осталог, забележио:
„Србин је добар војник, а српска војска опасна у герили! ” cунце је лагано утонуло иза планинског венца западно од Софије. Нашу тешку артиљерију покрећу вагони према североистоку.
Недеља је, свуда су свечано одевени бугарски војници, који нас са осмехом на лицима поздрављају и срчано узвикују: „Србију – бомб – бомб!” Показују нетрпељивост према Србији. Још једном – напетост у немирном углу Европе. Сукоби из прошлости рађају нове духове и жеље. Сабље навелико звецкају. Три народа у првом плану.
Пуно обостране горчине… Поново спремни за нови рат. Позиви за молизацију су стигли. Срби, Бугари, Грци, спремно дочекују нови рат. Триумвиратус (владајућа тројка) Черчил – Рузвелт – Стаљин уз помоћ Српске официрске камариле предводе Српску владу изазивајући узбуђење до тачке кључања.
Србин је добар војник, а српска војска – опасна у герили. Организација под називом „Четници“ опремљени пиштољима и аутоматима.
Говоре одлично немачки и одевени су немачком униформама. Морамо бити опрезни, јер они су опасан непријатељ! Сваки аутомобил и све што је сумљивог карактера морамо добро проверити! Четвртог априла радио је јавио да се у Србији спроводи мобилизација и да је земља преплављена југословенским униформама. Код Витт, немачки командант, на столу је специјална карта обележена ознакама јасно одређеним да ћемо кренути у правцу запада кроз Југославију.
Витт узима реч и објашњава да марш кроз Србију мора бити обезбеђен са свих страна.
Подршка Италијана из правца Албаније је договорена. Србин је добар војник, али његова опрема и прилогођавање није у складу са модерним ратовањем. Зато је српска војска опасна у герили.
Постоји полу-легална организација под називом „Четници“.
Они су опремљени пиштољима и аутоматима. Говоре одлично немачки и одевени су немачком униформама.
Морамо бити опрезни, јер – они су опасан непријатељ. Сваки аутомобил и све што је сумњивог карактера морамо добро проверити. „Срби спроводе општу мобилизацију“
Првих дана је увек најтеже да се крене напред. Човек се мора прилагодити на услове и мора садржајно живети. Наша мисија и мој концепт је да ће се батољон кретати према Куманову, а затим бочним прстеном у вардарској долини према северу.
Можемо се надати да ће српска армија покушати пробој до својих савезника у солунској регији. Напад са севера на Београд још није почео. Заправо, Срби спроводе општу мобилизацију између Београда и Ниша и нападнути су од стране наше две оклопне дивизије у правцу Ниша.
Преко Куманова и Скопља очекује нас такође марш од 150 км преко осоговске висоравни, којег очекујемо са нестрпљењем. Испред нас се пружа Српски планински врх…
По лепом времену поглед би био величанствен, али облаци ипак сакривају планинске врхове.
„Кроз Српску Македонију“
Стрмо се спуштамо у Српску Македонију и након неколико стотина метара марша ажурирамо разлог тако спорог напредовања.
Правац којим се требамо кретати дигнут је у ваздух, на врло осетљивом месту, а сва клизава иловача једноставно је склизнула у једно клизиште.
Успели смо импровизовати пролаз како би наставили марш. Пратећи реку Криву налазимо се надомак српског града Крива паланка.
Док полако вече узима маха, размишљам колико је крви проливено у овим крајевима. Кроз историју су Срби и Бугари више пута ратовали (нешто попут Норвешке и Шведске), а толико тога имају заједничког.
„У срцу Српске Македоније“
Док посматрамо одјек црвене боје са позадинског осветљења, успут речено, ваздушни напади су тешко остварљиви по оваквом лошем времену, али наше колоне могу бити нападнуте са бочних страна, од стране српских чета.
Зато је наше оружје спремно да узврати ватру. Батаљон се креће од Скопља, Велес, Прилеп, затим Битољ до Грчке. Није било никога ко је рачунао да се Бабуном може проћи моторизованим снагама.
Али мора се бити јако опрезан и спреман, јер се наше оклопне снаге налазе у срцу српске Македоније, без обзира на ову околност, и спремни смо за непријатеља и сваки изазов.
„Судар култура и вера“ Пут је препун избеглица које се враћају својим кућама, чини им се да ово није обичан балкански рат са убиствима и ватром. То је громовни рат који има за циљ да избије оружје из руке противника.
Они су живописно одевени, са оријенталним елементима.
На овим просторима сударају се културе и вере Балкана, Срби, Бугари, Грци, Јермени, Цигани, Албанци, које их могу раздвојити у овом контроверзном пограничном подручју.
Тако помешани, у сукобима и заједништву пролазе кроз векове. Док смо освајали планину Бабуна били смо на опрезу, јер је то упориште српске војске, кроз векове.
Најзад се спуштамо у Прилеп, а затим неких 40 км до Битоља. Битољ окружен српском жандармеријом.
Ратни пут је обележен многим биткама: овде су немачко-бугарске трупе марширале према грчкој граници крајем септембра 1916. године, освојивши линију од осам до десет километара унутар грчких територија, али су током октобра од стране војне солунске руке, враћени натраг на линију северно од града Битоља, коју су Срби заузели 18. октобра 1916.
Лие свој дневник наставља дешавањима током преласка у Грчку.
Текст и превод са норвешког Бранко Димовић Димески