Васкршњи маскенбал „баба и деда“ у Врбовцу - магијски обичај о буђењу природе Овај ритуал говори о старости Срба на овим и ширим просторима и нико не памти више колико је стар овај обичај, али његов паганско-хришћански карактер говори о томе.

У суштини, овим шаљивим обредом симболизује се буђење природе и рађање плодних поља, стоке али и деце, што је дар од Бога за даљи опстанак и продужетак врсте.

Овај обичај је посебна атракција само за ово подручје и има локално обележје попут додолица у другим срединама.

Ова традиција се везује са претхришћанским ритуалима и некадашњим пролећним светковинама посвећеним Сунцу, после пролећне равнодневнице, као симболу плодности и непрестаног обнављања природе.

Управо и хришћански обичаји имају сличну симболику, па није случајно што почивају на претхришћанским ритуалима, јер и Васкрс пада у размаку од 35 дана, тј. од 4. априла до 8. маја (односно од 22. марта до 25. априла по старом календару) и празнује се у први недељни дан који дође иза првог пуног Месеца што се појави после пролећне равнодневнице.

У руском језику недеља се означава као воскрсеније у знак сећања на дан Христовог васкрснућа, па се овај празник традиционално једном годишње светкује, као основа хришћанске вере и као нада у свеопште али и сопствено васкрснуће, као празник над празницима. Јаје је заједнички симбол плодности, као ембрион живота, али је хришћанска вера уместо паганског обележавања природе, окренута човеку и његовом поновном рађању са Христовим васкрснућем.

Овај обичај је специфичан само за подручје витинске општине у српским селима Горње Мораве, за Васкрс - у Врбовцу, Грнчару и Бинчу, за Светог Теодора у току прве недеље Васкршњег поста и Марковдан у Могили, као и за Источни петак (први петак после Васкрса) и Петровдан у Клокоту. До 1999. године овај обичај се одржавао и у Витини о Васкрсу, све до прогона Срба из овог места и њиховог свођења на двоцифрени број (60) у целој вароши.

Маскенбал се сада традиционално одржава трећег дана Васкрса (ни за време Нато агресије 1999. године, није прекинута ова традиција, али је претходне две године окупљени народ био отеран од стране косовске полиције због епидемиолошких мера короне вируса), тј. уторком у поподневним сатима у центру села у Грнчару и Врбовцу, око зајажене сеоске реке у коју се углавном мушкарци купају по казни, у овом уличном сеоском позоришту са симболичном игром буђења природе и одласка зиме.

Традиционална игра „баба и деда“ мешавина је паганско-хришћанских веровања, то је ритуал у коме се на хумористички начин приказује свадба бабе-невесте и вечитих младожења деда, којих у стварности, нажалост, у последње време све више има у овим па и другим срединама.

Сви глумци под маскама (са ликовима као из хорор филмова и отрцаном старом одећом и обућом) су мушкарци, па и баба „невеста“, која је некада јахала на магарици, или су је доводили у импровизованом фијакеру, док је сада доводе у колицима, на фрези или неком другом превозном средству. Баба „невеста“ носи кудељу о појасу и повесмо кучине или вуне коју преде, да би показала како је вредна, јер је одлучила под старе дане да се уда, док још увек може да рађа и ово је начин да потражи себи прилику.

Око бабе-невесте која је решила да се уда сви се отимају, не само деде под маскама, већ и они момци који нису под маскама и зато они бивају посебно кажњавани моткама или купањем у реци, која протиче кроз село у близини места свадбе.

Ратоборне деде љубоморно чувају моткама своју бабу „невесту“, коју момци покушавају да им отму, па зато их моткама терају и кога ухвате у отмици бацају у реку. Један посматрач од момака успева да украде бабу „невесту“ и да је заведе у старој воденици, те ће она затруднети. Настаје опша јурњава за бабом „невестом“, те је убрзо проналазе, а отмичара кажњавају купањем у воду.

Маскиране деде исказују сву наклоност према баби „невести“, па свадбено весеље долази до врхунца, када и други момци покушавају опет да отму „невесту“. Идеалан начин њиховог кажњавања је бацање у воду, поједини осумњичени момци могу да дају новчани откуп као вид казне, да не буду окупани у реку, такође баба „невеста“ симболично љуби руку присутним гостима на овом весељу (тј. људима из публике) и заузврат добија новац, који тражи гестикулацијама руку (пошто нико у овој игри не говори од глумаца под маскама, да не би одали свој идентитет) за њену будућу бебу.

Симболично купање у воду означава уклањање нечастивих сила али и призивање пролећних киша, које су неопходне за плодност земљишта и које симболизују рађање, али и нападање чуме (куге). На крају овог тзв. свадбеног весеља и просидбе бабе-невесте, она глуми како пада на Земљу, у несвест, од „урокљивих очију“ због своје лепоте или прохујале младости. Односно она је добила порођајне болове (трудове), и од ових мука, као што се природа тешко порађа, пада на Земљу.

Настаје општа кукњава деда-младожења и позива се нека старија жена из окупљеног народа, да као врачара излечи бабу-невесту од „урока“, али на изненађење свих, врачара порађа бабу и наставља се свадбено весеље са приновом и уз игру свих присутних у заједничком колу, а бебу (тј. неку стару лутку) сви присутни богато дарују. Док разочаране деде „младожење“, огорчени што је „невеста“ затруднела пре званичне удаје, пале њену кудељу, која гори великим пламеном и тако уништавају свако зло, које одлази са зимом. Сви су срећни због успешне бабине принове, која надоји бебу и хвата се у оро са дедом „младожењом“.

Настаје опште весеље свих присутних у сусрет новом пролећу и лету које долази у славу васкрслог Христа. Није више важно коме припада беба, јер је имала много удварача, сви су задовољни овом приновом и одлазе својим кућама. Овим чином се паганско обнављање природе симболичним поновним рађањем човека приказује продужетак људске врсте кроз Васкршњу просидбу, која се приказује на хумористичан начин, уз подсећање младих али и старијих нежења, да је њихова света дужност да рађају и остављају потомство све док могу да се одуже своме роду.

Зато се о Васкрсу организују црквени сабори на којима се млади упознају и врло често запросе, што је некада био обичај на сабору који се организовао на Главичици, код Доње Будриге, Партеша и Пасјана, као и на другим местима још у турско време.

Сада се на Главичици првог дана Васкрса тј. у недељу у подне организује Етно-фест Главичица, чиме се подсећамо на овај некада стари обичај, као и у Врбовцу и Грнчару у виду „маскаре“ или шаљивог приказа свадбеног весеља, које треба да уроди приновом и симболичним рађањем код омладине, али и оних који све више касне са женидбом и удајом у данашње време. Јер је догитална технологија удаљила људе, који се све мање друже на игранкама и у другим приликама, које би требале да послуже за зближавање и склапање бракова.

Обичај маскенбала под називом ,,Баба и деде“ неизоставан је као лепа и интересантна традиција, која се одвија у духу шале и добре забаве, али са вро јасном поруком о продужетки живота, кроз остављање потомства.

Припремио: Станислав Ц. Којић