На гробљима у Срему сам ,вођен Божијом руком пронашао 4 народна учитеља и око 40 свештеничких споменика. Три свештеничка споменика су били потпуно под земљом, најстарији је рођен 1747, други свештеник рођен 1776 и трећи супруг Игуманије Меланије рођен 1884. Све те споменике ( око 40) сам успео сам да уредим и вратим у првобитно стање.

Замолићу вас да yпознате наше читаоце са вашим досадашњим стваралаштвом.

Рођјен сам у Инђији 1955 године. Одрастао сам у Војки где и данас живим. Завршио сам средњу школу ученика у привреди.

Са супругом Мирјаном имам сина Бранислава и ћерку Ивану, унуке Луку, Вука, Марка и Касију.

Радио сам као приватни занатлија и 10 година сам живео и радио у Италији. За себе кажем да сам полуобразован, живим у 21-ом веку али сам у души и мислима у 19-ом или половином 20-ог века. Од 2017-те године написао и штампао 3 збирке песама,

ПРИЧЕ У СТИХОВИМА МОЈА

МАШТА МОЖЕ СВАШТА

СВЕТЛО НА КРАЈУ ТУНЕЛА

Написао сам и један роман по називу -У БАШТИ УВЕЛОГ ЦВЕЋА-Као приређјивач сам штампао књигу „ КО ТЕБЕ КАМЕНОМ ТИ ЊЕГА КЊИГОМ" користећи цитате разних аутора о Богу, као и корисне савете и народне пословице разних аутора које су први пут објављене 1870 године.

Ваша поема о првој Српској игуманији Меланији Кривокућин предстравља круну вашег стваралаштва. Како је настало ово значајно дело?

Круна мог рада нарочито истраживачког је поема о првој Српској Игуманији после средњег века Меланији Кривокућин рођеној Белегисанин, (1886-1942) која је обновила 3 манастира, Хопово, Кувездин и манастир Ваведење у Београду где је и сахрањена. Пре 8 година сам се заинтересовао за своје претке и направио породично стабло од 1819-те године до данас.

Истраживања сам проширио на познате и непознате људе из мог места и упознавши господина Предрага Пузића из Новог Сада који је штампао књигу о народним учитељима у Срему од 1718 до 1918 и свештеници у Срему која тренутно треба да изађе из штампе. Оно што вас чини посебним јесте ваш подвиг очување споменика значајних личности од потпуног пропадања.

Кажите нам нешто више о томе односно како сте дошли на ову идеју?

На гробљима у Срему сам ,вођен Божијом руком пронашао 4 народна учитеља и око 40 свештеничких споменика.

Три свештеничка споменика су били потпуно под земљом, најстарији је рођен 1747, други свештеник рођен 1776 и трећи супруг Игуманије Меланије рођен 1884.

Све те споменике ( око 40) сам успео сам да уредим и вратим у првобитно стање. Поред тога сам очистио и освежио бојом слова на јеврејском делу гробља у Старој Пазови и кругу болнице на Бежанијској Коси те споменик погинулим Мађарима и Аустријанцима погинулим у рату од 1914-1918 године.

То све имам документовано ,стање у тренутку кад сам их пронашао и касније кад сам успео да их својим радом обновим и уредим.

Два моја рада су објављена у књизи Неде Ковачевић, која је написала три књиге Београдски споменарник, све споменике у Београду, фасаде београдске, са подацима које и кад урадио за исте. Ви сте такође пописали жртве из Првог Светског рата који потичу из Срема.

Пописао сам жртве Првог Светског рата из Срема, пронашавши у књизи Теодора Тоше Искруљева са намером да обидјем као и раније сва гробља , гробља у Срему, и које пронађем да очистим и освежим слова на њима исписана.

У тим својим радовима сам пронашао себе и велико ми је задовољство кад пронађем затрпан споменик или неке познате личности, сматрам да је фотографија једна прича, а да је сваки споменик један роман. Новински коментари о мом раду носе наслове > И ГОЛУБИЈЕМ ПЕРОМ ЧУВА СПОМЕНИКЕ ЕМОЦИЈЕ ПРЕТОЧИО У ПЕСМЕ- о цркви, о гробљу, о Јеврејском гробљу, о Мајки Ангелини, о другарству где је друг-другу 1918 подигао споменик без обележја ко је исти подигао.

Добитник сте многих награда за ваше стваралаштво. Такође учесник сте И многих манифестација.

Учесник сам манифестација које се једном годишње одржавају у селу поводом Жртава Другог Светског рата ( око 280 особа је погинуло из Војке ), о избеглицама из Хрватске и песме о Косову и косовској деци која су угрожена на територији Косова и Метохије.

Имам много докумената писаних руком од 1820 до 1945 године, приче о забрањеној љубави где се завршавало трагично и многе друге ствари које су из давне прошлости а носе неку поруку кроз моје написане песме.

Члан сам Удружења ФЕНИX, удружење лица са посебним потребама, Удружење Песника и Писаца Фрушка Гора из Руме и председник Удружења креативних људи у Војки.

Добитник сам плакете 2017-те године из области културе. Гостовао сам у радио и тв емисијама више пута. Коментар Неде Коваћевић од 18.06.2019, " ЈОШ ЈЕДНОМ, СВАКА ЧАСТ ЗА ОНО ШТО РАДИШ ,ТО СУ ИСТИНСКИ ПОДВИЗИ", њене речи су ми ветар у леђа као и речи директора гимназије у Змај Јовиној улици у Новом Саду, господина Стојковића који је изјавио да ће захваљујући мени многе личности бити сачуване од заборава.

И поред Паркисонове болести од које болујем 8 година све радим са задовољством и рука ми није задрхтала док освежавам слова на споменицима.

Разговор води Бранко Димовић Димески